Oduvek sam tragala za neopisivom srećom, velikom euforijom i udarom adrenalina. Živela sam za trenutke koji će mi oduzeti dah, igrom leptira u stomaku, vrtoglavicom i blagom mučninom.

Čekala sam trenutak kad ću mokre dlanove da obrišem o odeću, osetim žmarce celim telom i da me usne zabole od smejanja. Igrala sam da me Kupidonova strela pogodi tako jako da padnem na pod i postanem ponovo “ja”.

Tragala sam i dalje za nemirom i uzbuđenjem, a nisam znala da je sve što tražim mir.

Potpuni mir koji sam pronašla sa tobom.

Prirodni tok uravnoteženog disanja i otkucaja srca. Reči izgovorene istim tonom, lake kao perce koje se rasprše i nestanu.

Mir.

Lakoća postojanja u svetu koji ne postoji oko nas.

Mir.

Osećaj da je konačno sve na svom mestu i u savršenom redu.

Mir.

Mesto kome oduvek pripadam.

Izvor: A. Bakić – https://vedrioblaci.com/mir/