Pišem jer ne znam šta ću sa svojim mislima. Ne mogu da ih se oslobodim, a nadvijaju se kao oblaci. Probam tako da im pokažem koliko sam strašna ali umesto da nestanu dolaze i crni i beli. Oluja traje kao večnost, a razvedravanje samo trenutak. Kad uhvatim taj momenat pomislim...

Sviđa mi se kad mi kažeš biće… Ta reč ume da uteši. I optimizam koji se trudiš da mi preneseš mi mnogo znači. Jedino me buni taj tvoj osmeh. Da li izgovaraš biće zato što je srcu milo što nisam našla nikog posle tebe ili mi se podsmevaš što sam i dalje sama?...